... namjerno mu, Sustipanu, dolazeći s neobične strane, dakle, s istoka, od ACY marine, sa sike di san zna siće i maže bukava navatat a na pedoču (pizdicu sran i bilo reču u Splitu) zna se uvatit i lip pic, škarpina čak, glamac od kamena, nekad, prije, nije puno 37 i više godina. Ja mislin da san zadnji put tu ribolovija tu negdi. Tu. Pune siće, kese, maže, škartoce, nije i bilo samo po žepima, a bilo bi i da me mater ne bi ubila, gonija san pripun ponosa na umijeće mi (s kraja – nije mala stvar – ribolovit) na Brda. Materi se nikad nisu dale frigat, prija toga čistit, pa san, nakon što bi dica „poala!“kala ita mačkama divjakušama. Manda (stariji, ne bi mlađi nikad, jednom je, a igrali smo u Nene na garažu na karte na topavanja, šta mu bi garant ni sam ne zna, vidija doli u vrtlu mačku di se šuja. Matun na kojem je sidija (ne ciglu, ne opeku, ne ... matun, znate šta je matun) smirija maci bidnoj posrid glave. Poklopilo je, njoj (fizički bar) ništa, samo se skočila i ka metak ono pazi Mirko hvala Slavko niz vrta. Da bi se okladit da je u oni 5 sekundi koliko smo je mogli ispratit pogledom bila u na Stinice.

Kad san već kod Stinica i sićanja mi na ditinjstvo provedeno cilo u ljubavi s morom (ko danas reče morem? Ko? Kokalo!) evo ji, naviru, Febo moj i Cigo mu brat, braća Pajići, Zvjezdana, Tea, pedoče na lim a lim na oganj, špari, špari, svaki ki dlan mi današnji a ne ondašnji, dičji, upo manji, špari šta san i dilija jerbo nisan volija kosti (zbog radi straja od ubošće me a ne umriću) i najvoljeniji mi glamci. Najlipši. Odnesi ji bilo kome ako mater neće, dođi na obid a oni ka da su cukreni a ne soliti (ko danas reče soljeni ol posoljeni? Ko? Kokalo!!!). I bila je ona sika, neko mi je nedavno, ja mislin Twigy Marić, reka da ima i ime – nisan oto zna do nedavno. I bija je oni Barbarinac dugogodišnji mi san, jerbo se tribalo zajunačit pa mu krenit plivajući. Aj otić, al triba se i vratit.

I tako misli letu biće gonjane ovon buron šta dere ... bura li je oto? A ladno mi ka nije. Nije. Letu misli, neka i. Letu štuke, letu avijoni ... ko je oto i zašto govorija. Odlučija san se danas virtualno vas povest, a sebe na noge, Sustipanu, ponajviše zbog radi samostana sv. Stjepana i pogleda i uspomena šta me vežu šNjimen. Nemalo i. Skokovi na noge nas dice s Brda. Skokovi sa zidića poviše „Jadrana“, granice prostora bazena i starog groblja, za koje smo svi znali da je staro i da je groblje i da je jebodrom. Skokovi ka samoizazov i izazov. Jesam. Među prvima ka šta sam se i među prvima odlučija izdurat skočit na noge a oči ostavite otvorene pogleda u nebo. Jeza na 7u. Šta na sedmu?!? na petnajstu!!! Skok traje 15 puta duže. Bar meni taki osjećaj bija ... Anđelka. Žele. Bidni Žele. Uvatilo nas, oklen nam oto?, uvatilo nas prdit i palit pušten vitar upaljačem. Bidni Žele. Izgorija mu i šupak i „Speedo“ mudante. Jeba ježa kad je doša doma. A mi skoro kad nas je razbišnjen vata po bazenu ...

... nikad nisan volija bazene.Nijavne, ni tajne, ni vake, ni nake. Oni plivačkog i vaterpolo kluba „Jadran“ pogotovu. Uvik sam ima osjećaj da je sva rafa sa sviju nas a napose oni svi šta su se u njemu kupali prija mene ostala u njemu. Jesam, ima sam prsa dobra za zaronit. Proronjava san ga i najmutnijeg (a često je bija taki što me i danas čudi s obzirom da ga je punilo otvoreno more – biće rupe bile male, ili i je bilo malo). Znalo me more udrit gori na ježe. Nebi i bi to volija. Oni izaći cili krvav ispaš smotan, a opet žemskice bi ono ka. Afanavale na junaka „Jadranskoga“. Šta sam volija žemskice. Ja 5aš vata bi samo 8mašice. Štaš kad je od naši 100 petašica samo jedna imala sise. A i druga joj se blizila. Cuknemakne, klamprst četrprsta, obe pobe...

 ... a Glava kad mi je trisku da. Još je se sićan. Njegove i Šetkine. Šetkinu nisan ničin zaslužija a i čep (pokoj mu duši ako je umra – biće da je) iskompleksirani zdimija mi je odozda, naglo, neočekivano, nezasluženo, podlanicon, diš tako s dicon?!? Poklepović mi skate prvi u Jugi, a dugo i jedini, dava, a ovi triske ... Glava mi je da zasluženo. I oni treći šta mi je da u Fife na flipere i on mi je da mučki, bez išta. Al' šnjimen sam ... paci smo. Jerbo san ga isto lito trevija nasamo i ubija pasa u njemu. Ka i nji dva kad san trevija nasame. Pa in uteka. U škuribandu. Da niko ne vidi kako i pribijam ...

I tako sve razmišljajući, ništa ne smišljajući, glavinja san guran buron?, jugon?, lebićadon?, levanton, marini. I u njojzi ima tri dila života mi ditinjeg. Prvi toples neću spominjat – nebitno. Jedrija na optimista. Ja jedrija šjor Jure pinija. Zamalo bija flokista Minskom. Napravija model jedrilice šta je more na Stinice prožvakalo, pjunilo i skoro me pa rasplakalo. Macan. Bija nan iz Tehničkog. Ko će? Nas 10ak. Zimske praznike provodili modelirajući ili jedreći ili oboje u „Labuda“. Ponton bidan platija. Izvuka san centarbot pa me ki oraja ljusku gonjalo po ciloj lučici di god oće, ali sada manje. Priživija.